Fiskalni savet je u najnovijoj analizi o platnim razredima upozorio da ako Vlada želi da zadrži najkvalitetnije ljude u javnom sektoru potreban je dovoljno širok raspon zarada – što trenutno nije slučaj niti se planira.
Kako je navedeno, prosečna zarada u opštoj državi je trenutno oko dvadeset odsto viša nego u privatnom sektoru, ali je raspon zarada za najveći deo javnog sektora relativno mali.
Tako lekar specijalista ima samo tri puta veću platu od najniže plate nekvalifikovanog radnika. To za posledicu ima da je javni sektor u Srbiji atraktivan radnicima sa prosečnim i ispodprosečnim kvalifikacijama, a destimulativan je za najstručnije i najpotrebnije zaposlene koji onda javni sektor napuštaju.
U Fisklanom savetu smatraju da je ovo jedan od ključnih razloga niskog kvaliteta usluga koje pruža država, ali u isto vreme ide na ruku ubedljivoj većini zaposlenih u javnom sektoru – i samim tim će biti potrebna snažna politička volja da se promeni.
Međunarodna praksa pokazuje da je najčešći raspon između najniže i najviše zarade u evropskim zemljama jedan prema dvanaest. U Srbiji je novim Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru definisan raspon između najnižeg i najvišeg koeficijenta za zarade od jedan prema sedam koma pet, što samo po sebi ne bi bio toliki problem koliko je to što je osnovica sa kojom bi se množili propisani koeficijenti planirana suviše nisko – na nivou koji je tek nešto iznad polovine minimalne zarade. To praktično znači da su najniži koeficijenti besmisleni, jer bi svi zaposleni sa ovim koeficijentima primali istu, minimalnu zaradu, a stvarni raspon između najniže i najviše zarade u državi bi bio približno jedan prema četiri, što je ispod svakog evropskog standarda.
Fiskalni savet je ocenio da je ključan deo reforme sistema zarada to da se osnovica za zarade propiše na nivou bliskom minimalnoj zaradi. Samo tako će se dobiti dovoljno dobri rasponi zarada u okviru kojih će moći da sa adekvatno plate najstručnija i najodgovornija radna mesta u zemlji. To bi onda značilo veliki i potreban zaokret u sadašnjem upravljanju zaradama u javnom sektoru i moralo bi da podrazumeva i neke dodatne promene.
Pre svega bilo bi potrebno duže vreme prilagođavanja na novi sistem – najmanje tri do pet godina. U tom periodu, plate najstručnijih zaposlenih u državi rasle bi po stopi od preko deset odsto godišnje, dok bi se plate zaposlenih sa prosečnim kvalifikacijama indeksirale samo sa stopom inflacije.
