Ljiljana Habjanović Đurović, najčitanija i najtiražnija srpska književnica u prethodne dve decenije, predstavila je na Sajmu knjiga u Beogradu knjige „Na putu ka Gori“ i „Iva i mala Marija“.
64. međunarodni beogradski sajam knjiga, pod sloganom „Glava=pismo“, uz učešće oko 500 izlagača, od kojih je 60-ak došlo iz inostranstva, održan je od 20. do 27. oktobra na Beogradskom sajmu. Ova regionalno najveća manifestacija posvećena knjizi bavi se promocijom književnog stvaralaštva i obrazovanja, kulturnom razmenom sa inostranstvom i pokretanjem aktuelnih književnih i društvenih pitanja. Neformalno poznat kao praznik knjige, Sajam knjiga svake godine ugosti najznačajnije domaće i brojne inostrane pisce i izdаvаče, koji predstаvljaju svoja stara izdanja i aktuelnu produkciju. Kao što se moglo videti već od prvog dana, najveće interesovanje čitalaca vladalo je za roman „Veliki pad“ ovogodišnjeg nobelovca Petera Handkea, a sve vreme pažnju knjigoljubaca privlačila su i nova dela “Na putu ka Gori” i “Iva i mala Marija” Ljiljane Habjanović Đurović, koja je dugo i strpljivo potpisivala primerke čitaocima.
Pored knjige za decu “Iva i mala Marija”, koja je privukla pažnju najmlađih čitalaca, ogromno interesovanje vladalo je i za knjigu “Na putu ka Gori”, koja govori o duhu naroda, o moći preobražaja, o jeziku i pismu, znamenjima vremena, o dugu precima i potomcima, o svetosavlju, Vidovdanu i Kosovskom zavetu. U pitanju je knjiga beseda, u kojoj se nalaze njeni govori ipromišljanja o nagradama koje je dobila tokom dugog niza godina, ali i pismo Erki Džong poslato tokom NATO agresije 1999. godine koje je ostalo bez odgovora.
Knjiga Ljiljane Habjanović Đurović “Na putu ka Gori” deo je posebnog izdanja u kom se nalaze i njena četiri romana: “Gora preobraženja”, “Igra anđela”, “Zapis duše” i “So zemlji” u kojima je opisala istoriju srpskog naroda od XII do XVII veka, a ovo posebno izdanje njen je doprinos obeležavanju osam vekova samostalnosti Srpske pravoslavne crkve. Prema njenim rečima “SPC je krov pod kojim se svila Srpska država. Kroz duge vekove ropstva crkva je bila čuvar nacionalnog sećanja i narodnog opstanka. Crkva je sabirala i vodila ljude, a vera ih je duhovno snažila da se, uprkos bedi i patnjama, suprotstave sili i lukavstvu, da ne zaborave zavete predaka i da se ne odreknu vere pradedovske.Kroz veru je sačuvano biće naroda i duše pojedinaca. Takvo uporište ljudima mogla je da bude samo jedna samostalna, a istovremeno narodna crkva, crkva koja je Delila sudbinu naroda, njegovo stradanje i želju za slobodom, crkva čiji su jerarsi predvodili narodnooslobodilačke ustanke i stradali mučeničkom smrću, crkva Svetog Save. Tako je bilo tokom minulih osam vekova, tako je i danas” kaže Ljiljana Habjanović Đurović.
