Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 6. maja slave Đurđevdan. Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji, posle Nikoljdana, a 2015. godine uvršten je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Svetog Đorđa slave i katolici i pravoslavci. Pravoslavci kao krsnu slavu 6. maja, a katolici kao imendan 23. aprila.
Prema hrišćanskom predanju, Sveti velikomučenik Georgije bio je rimski vojnik poreklom iz Male Azije. Prema predanju, rođen je između 275 i 280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Za vreme cara Dioklecijana organizovan je najveći progon hrišćana, 303. godine, deseti po redu. Videvši da je otpočelo nemilosrdno istrebljavanje hrišćana po celoj zemlji, Georgije podeli sva svoja blaga siromašnima i oslobodi svoje robove. Isto uradi i u Palestini, pustivši sluge, zavešta siromašnima imanja i bogatstva.
Na jednom saboru je govorio o progonu hrišćana i tom prilikom je izašao pred cara i odvažno ispovedio da je i sam hrišćanin. Po carevom naređenju, vojnici su položili Georgija na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car, očekujući da će posle ovih muka Georgije da se odrekne vere. Međutim, Georgije je jasno i glasno odbio da se odrekne svoje vere. Car tada naredi da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih eksera, udica, noževa, mačeva. Vezan za takav točak dok se točak sa njim okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama. Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav. Kada su se uverili u suprotno, car naredi da Georgija zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i tako ga ostave tri dana da sagori. Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ. Mučenja su, po naređenju cara, nastavljena. Car odluči da pozove najvećeg mađioničara u carstvu, po imenu Atanasije, i njime savlada Georgija. Atanasije se odazva caru i pripremi dva napitka – jedan, od koga bi Georgije trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Car naredi da silom napoje Georgija prvim napitkom, a pošto se Georgije nije pokorio, onda naredi da mu se da i drugi, smrtonosni napitak. Svi stadoše zapanjeni kada Georgije opet osta živ. Na savet nekih dvorana, car je tražio od Georgija da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Silan svet se skupio u hramu da vidi kako će Georgije da se odrekne Hrišćanstva. On je prišao statui Apolona i prekrstio je posle čega se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu. Videvši to žena cara Dioklecijana, carica Aleksandra viknula je: „I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu.“ Car Dioklecijan najzad izda naređenje da se odrubi glava, i Georgiju i carici Aleksandri. Stigavši na gubilište, Georgije stade na određeno mesto i pomoli se. A onda, Georgije položi svoju glavu, i bi posečen dana 23. aprila tj. 6. maja po novom kalendaru 303. godine.
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“. Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.
Đurđevdan se smatra granicom između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji. Glavni običaji su: pletenje venaca od bilja, umivanje biljem i kupanje na reci Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“. Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“ i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa. To se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći. Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan pada kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
