Car Konstantin je Milanskim ediktom 313. dao hrišćanima slobodu vere, okončao njihov progon i tako se svrstao u red najvećih hrišćanskih svetitelja. Odmah po dolasku na tron car Konstantin je imao tri velika neprijatelja: tiranina Maksencija u Rimu, Skite na Dunavu i Vizantiju. Pred borbu sa Maksencijem, prema predanju, na nebu mu se ukazao sjajan krst, okićen zvezdama i začuo je glas: “Ovim pobeđuj”. Konstantin je naredio da se iskuje veliki krst koji je nošen pred vojskom, i zaista izvojevao veliku pobedu. Odmah potom, 313. godine, izdao je znameniti Edikt u Milanu, kojim je prestao progon hrišćana.
Konstantin je kasnije i sam primio hrišćanstvo kao svoju veru, a i o tome postoji legenda – bio je teško bolestan i tada su mu se javili apostoli Petar i Pavle i savetovali ga da ga episkop Silvester krsti. Odmah potom je ozdravio. Prema drugoj priči, Konstantin je nameravao de se krsti u reci Jordanu, ali je tek na samrti, u skladu sa tadašnjim običajima, primio krštenje iz ruku Evsevija Nikomedijskog. Konstantin je sazvao Prvi vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine zbog razdora u Crkvi nastalog pojavom jeretika Arija. Smatra se da su na tom saboru postavljeni osnovni postulati crkve i današnjeg hrišćanstva.
Sveta Jelena, majka cara Konstantina, bila je velika hrišćanka i dobrotovorka. Veruje se da je upravo ona pronašla Časni krst. Sazidala je crkvu Vaskrsenja na Golgoti i mnoge druge crkve na Svetoj zemlji.Ova sveta žena umrla je 327. godine, a car Konstantin poživeo je još deset godina posle svoje majke. Umro je u Nikomidiji 337. godine, a sahranjen je u crkvi svetih apostola u Carigradu. Konstantinova besmrtnost, međutim, ipak počiva na osnivanju Konstantinopolja.
