Donedavno se od prvih zimskih dana, pa sve do poslednjih hladnoća pred proleće, orila pesma beloblatskih zimskih žetelaca. Danas skoro da i nema više tih kosača i njihovih priča iz davnina. Jedan od preostalih, možda i poslednji kosač trske na tradicionalan način, jeste Miša Kuraj.
Moderno vreme donosi brzinu i nove tehnologije. Koliko je to sve dobro i ekološki prihvatljivo svedočiće neke nove generacije, koje će se neminovno suočiti sa tim izazovima i dostignućima Novog doba. Ali, bez obzira na tu dijalektičku neminovnost, ljudi iz Belog Blata nekako sa nostalgijom i skrivenom tugom u srcima posmatraju i prihvataju sve te brze promene i „dostignuća“. Nije to samo puko lamentiranje za onim vremenom. To je verovatno pomalo i strah od te brzine koja prosto melje sve pred sobom. A tu, u takvim okolnostima, nema puno prostora za onim što je čoveku imanentno poput prijateljstva, druženja, dobrih emocija i saosećajnosti. Sve će to biti upakovano u neku pilulu-lilulu, pa ko nije alergičan, uživaće?! Jedna od takvih nostalgičnih priča biće uskoro i institut zimske žetve, tačnije ručno sečenje trske. Po tome je, između ostalog, Belo Blato i bilo prepoznatljivo.
Donedavno se od prvih zimskih dana, pa sve do poslednjih hladnoća pred proleće, orila pesma beloblatskih zimskih žetelaca. Naoružani đalaskama, kratkim kosama, vagovima, srpkama i sličnim, ručno izrađenim alatkama samo za tu namenu, beloblatski kosci su odlazili u trščana polja puni energije i dobrog raspoloženja. Naravno da su bili opskrbljeni i sa svim nepohodnim stvarima za taj dan. Našla se u torbi, koju su brižljivo pripremile supruge, komadeška leba, paorska slanina, luk i brisa. Svakako i energetski napitak za podizanje radne temperature i dobre energije za taj dan. Danas skoro da i nema više tih kosača i njihovih priča iz davnina, neiskvarenih i čistih poput jutarnje rose. Ostaće uspomene i sećanja. Jedan od preostalih, možda i poslednji kosač trske na tradicionalan način, jeste Miša Kuraj. Krepki sedamdesetogodišnjak se i dalje ne da, „otima se godinama“ i poput mladića kosi ovogodišnju trsku u prostoru Traktor bare. Veli da je ova godina bila dobra za razvoj trske, ali nepovoljna za seču i izvlačenje zbog visoke vode. No, prirodi se ne zapoveda, te je i ovo nešto sa čim se beloblatski trskari suočavaju. Samo da bude zdravlja i manje brzine i biće zadovoljni i svoji na svome sa svojim okruženjem, pričama i uspomenama. A onima koji to žele poručuju neka žuri, uz napomenu da ne znaju da li je put izgrađen do cilja. Neko će i o tome pričati valjda jednog dana.
