Praznik Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru, obeležava se danas u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i jedna je od najčešćih slava pravoslavnih Srba.
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Slavni svetitelj rodio se u kući bogatih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je dečak odrastao. Već u 20. godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana. U to vreme, car je započeo veliki progon hrišćana, a mladi Đorđe je stupio pred cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru. Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strašna mučenja nisu pokolebali mladića. On se neprestano molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru Hristovu, a među njima je bila i careva žena Aleksandra. Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a Sveti Đorđe posečen je 303. godine. Sveti Georgije se na ikonama predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena u gospodskom odelu (verovatno carica Aleksandra). Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“. Pod pobedom koju je Sveti Georgije odneo nad aždajom verovatno se misli na zaustavljanje progona hrišćana koji je sprovodio car Konstantin.
Đurđevdan je u srpskom narodu praznik sa najviše običaja, koji se razlikuju po sadržini od regiona do regiona. Prema verovanju, na današnji dan se sreću zima i proleće. Najrasprostranjeniji običaji za Đurđevdan su pletenja venaca od bilja i umivanje vodom u koju su bile potopljene lekovite biljke. Zato na Đurđevdan treba požuriti i u rano jutro izaći na polja gde se bere cveće. Đurđevdansko cveće je: đurđevak, mlečika, maslačak i od njih treba isplesti venčiće kojima se kite ulazna vrata na dvorištu i kući. Đurđevdansko kićenje ostaje danima, pa čak i nedeljama, sve dok se biljke kojima su kuće, dvorišta i torovi okićeni, same ne sasuše. Jedan od običaja je da narod na Đurđevedan, rano pre zore, odlazi u prirodu na zajednički đurđevdanski uranak, na neko zgodno mesto u šumi, na proplanku ili pored reke. Na uranak se nosi i hrana i piće. Obavezno se peče jagnje na ražnju, a oni koji su poranili čekaju ostale da počne slavlje. Razna verovanja vezuju se za ovaj svetac, kao na primer da na Đurđevdan ne valja spavati, već uraniti, jer će spavalice boleti glava cele godine. Ali ako ipak zaspite, onda treba da spavate i na Markov dan, i to na istom mestu. Veliku važnost u ranijim decenijama u Srbiji je imalo i kupanje na reci, pre sunca. Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem i opasivali se vrbovim i drenovim prućem.
