Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Svetog Trifuna, koji se smatra zaštitnikom vinograda, čuvarem useva od nepogoda i štetočina, ali i zaštitnikom iskrene ljubavi svih hrišćana.
Srpska pravoslavna crkva Svetog Trifuna slavi kao velikomučenika koji je postradao za hrišćansku veru, ne isključujući njegov značaj zaštitnika bračne ljubavi i vernosti, koje su deo hrišćanske propovedi. Prema hrišćanskom učenju, bračna ljubav je blagoslovena od Boga, a bračni zavet neraskidiv, o čemu svojim delima najbolje svedoče Hristovi velikomučenici, među kojima je i Sveti Trifun.
Žitija i hrišćansko stradanje Svetog Trifuna našli su mesto u „Ohridskom prologu“ vladike Nikolaja Velimirovića. Piše kako je velikomučenik Trifun poginuo 250. godine u Nikeji, od mača hristobornog rimskog cara Dakija. Vladika Nikolaj govori o skromnosti i isceliteljskoj moći svetitelja Trifuna, koji je u detinjstvu čuvao guske i jedini mogao pomoći ludoj kćeri cara Gordija. Sahranjen je skromno, po njegovoj želji, u selu Kampsadi u Frigiji, gde je i rođen.
Svetog Trifuna slave mnogobrojni esnafi, vinogradari, mehandžije, a na liturgijama se pominje stradanje svetitelja Trifuna. Na ovaj dan vinogradari izlaze u vinograd da orežu barem jedan čokot vinove loze i poliju ga vinom. Veruje se da će grožđe tako dobro roditi. Veruje se da ako na Trifundan pada sneg ili kiša, biće kišna i rodna godina. Ako je vedro, godina će biti sušna i nerodna. Veruje se, takođe, da posle ovog dana zima polako počinje da popušta – to Sveti Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i sneg počne da se topi.
Jedno od verovanja u narodu je da sa ovim danom stiže proleće, da se budi priroda i najuzvišenije osećanje kod ljudi, ljubav. Prema verovanju, Sveti Trifun je čuvar bilja i štiti ga od raznih štetočina. Obično se njemu mole da sačuva njive i vinograde od skakavaca, gusenica i drugih insekata.
