Roman o Londonu Miloša Crnjanskog je prvi kosmopolitski roman u srpskoj književnosti, njegove vrednosti su izuzetne jer tematizuje jednu od ključnih činjenica dvadesetog veka a to je položaj emigranta koji podrazumeva položaj čoveka kao stranca izjavio je profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar.
Esej Crnjanski i Mefistofel otkriva nam autentično tumačenje Romana o Londonu Miloša Crnjanskog. Pored toga što je osvetlio najznačajnija uporišta njegovog romanesknog sveta, Milo Lompar je ovo remek-delo srpske književnosti uvrstio u okvire svetske literature. Pri tome, on je ukazao na postojanje neraskidive tematske niti između dela koja pripadaju različitim književnim razdobljima. Ta nit oličena je u figuri đavola. Koje su vrednosti Romana o Londonu u srpskoj, ali i u svetskoj književnosti pitali smo profesora Mila Lompara.
U Romanu o Londonu ostaje samo zlo: nevidljivo, neopažljivo, bez opravdanja, bez razloga, zato što je – prvi put – bez čoveka. Umesto da, kao kod Getea, Dostojevskog, Mana, Bulgakova, čovek ne bude sasvim izgubljen zato što je sklopio ugovor sa đavolom, u Romanu o Londonu on nije spasen, iako je odbio ugovor, navodi profesor Lompar. Čovek ne može ništa čak i kada odbije đavolovu ponudu. On se slama, ali bez bilo kakvog odjeka. Njegova savest nema čime da bude opterećena, ali se on ipak iznutra raslojava, osamljuje, raspada na brojne glasove sopstvenog košmara. Đavo u Romanu o Londonu je đavo prozirnosti, koji se pojavljuje na kraju dugog niza transformacija koje su zahvatile figuru princa tame u književnosti XVIII i XIX veka.
