Klaster akvakulture „Naša riba“ razvija i promoviše ribarstvo u Srbiji i utiče na povećanje i popularizaciju potrošnje kvalitetne ribe iz domaćih ribnjaka.
Proizvodnja ribe u poslednjih deset godina u Srbiji beleži drastičan pad. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2021. godini proizvedeno je za 30 odsto manje ribe nego u 2020. godini. Površina ribnjaka u eksploatacji u 2021. godini bila je blizu 6.300 hektara od čega je najviše šaranskih. Godišnja potrošnja ribe u Srbiji po glavi stanovnika je do sedam kilograma, što je veoma skromno u odnosu na zemlje Evropske unije u kojima je potrošnja čak i 35 kilograma. Uvozimo više od 70 odsto ribe, najviše sa Tajlanda, iz Hrvatske, Španije, Vijetnama… i to konzerviranu i smrznutu ribu, a najmanje svežu.
Ribarstvo kao segment stočarstva ima veliki potencijal i na tu činjenicu podsećaju proizvođači konzumne ribe, uz konstataciju da je konzumiranje domaće sveže ribe benefit za stanovništvo. Sa ciljem da razviju i promovišu ribarstvo u Srbiji i utiču na povećanje i popularizaciju potrošnje kvalitetne ribe iz domaćih ribnjaka osnovan je Klaster akvakulture „Naša riba“. Ideja o osnivanju nastala je pre više od godinu dana, , a klaster sada ima petnaest članova i svi su veći ribnjaci kao i mrestilišta i dve velike fabrike za proizvodnju hrane za ribe. Jedan od ciljeva klastera je da organizuju ozbiljnu medijsku kampanju i ukažu zašto je važno u jelovnike uvrstiti ribu i na koje načine je pripremati. U kampanju će se uključiti i nutricionisti i lekari. Osim toga, kroz različite aktivnosti približiće potencijalnim potrošačima ribe proces proizvodnje od mlađi do ribe za konzumaciju. Često se komentariše da je riba skupa, ali za proizvodnju kvalitetnog šarana potrebno je sprovesti niz procesa i to traje i tri godine, a ulaganja su velika. Za članove klastera važno je povećanje proizvodnje kvalitetnog šarana uz standardizaciju i brendiranje. Smatraju da su deklarisanje i transparentnost o tome da potrošači kupuju domaćeg, svežeg šarana i ostale domaće ribe, kao i dobra saradnja sa trgovinama vrlo važni kako bi se unapredili i proizvodnja i plasman.
Srbija koristi tek deset odsto kapaciteta za proizvodnju ribe, a šanse za značajno povećanje proizvodnje i izvoz su velike. Za domaće proizvođače ribe opterećenje je i to što ih država ne podržava merama za koje smatraju da su razvojne, a nameti su previsoki i značajno veći u odnosu na evropske proizvođače. Subvencije za ribarstvo su simbolične. Iako kroz PDV, vodne doprinose i ostale obaveze koje imaju prema državi plaćaju i do milijardu dinara, dobijaju subvencije samo deset dinara po kilogramu proizvedene i prodate konzumne ribe. Narastajući problem, koji nije specifičan samo za ribarstvo već i za mnoge proizvodne sektore, je nedostatak kvalitetne radne snage. Sve je manje iskusnih radnika, a mladi ne žele da se bave ovim poslom koji je zahtevan i težak. Osim toga danas ne postoji ni stručno školovanje za ovaj profil zanimanja kao što je to bilo ranije kada su postojali posebni smerovi za ribare u stručnim školama. O tome bi trebalo da se vodi računa, jer možemo povećati površine pod ribnjacima, tehnologiju proizvodnje i prinose, ali ako nemamo kvalifikovanu radnu snagu nećemo uspeti da podignemo ribarstvo na više grane, navode u klasteru „Naša riba“. Uzgoj ribe je profitabilna proizvodnja koja vraća uložena sredstva za oko četiri godine, stalno podsećaju poznavaoci prilika u ribarstvu i agroekonomisti. Uslovi za zasnivanje šaranskih ribnjaka u Vojvodini su idealni i za te namene mogla bi se iskoristiti slatinasta zemljišta na skoro 200.000 hektara.
