Od januara, kada su na Kosmaju psi nasmrt izujedali Vladana Radosavljevića, ne prođe ni mesec da se ne dogodi bar neki incident. Za te napade nisu krivi psi nego ljudi, oni koji bi trebalo da brinu o njima. A kako neki vlasnici vode računa pokazuje primer od pre samo nekoliko dan kada su u Subotici dva belgijska ovčara izujedala nekoliko dece. Vlasnik je pronađen i protiv njega je podneta krivična prijava za izazivanje opšte opasnosti. Najgore je što ovo nije prvi put da je on opomenut. Rešenje je, kažu u Kinološkom savezu Srbije, pooštravanje kazni i stroga primena zakona, ali eventualno i uvođenje poreza za posedovanje psa.
– Za svaki incident u kome učestvuje pas kriv je vlasnik. Ako je već rešio da uzme psa iz ljubavi za sebe ili dete on mora da brine o njemu– kaže dr Mahmud al Dagistani, generalni sekretar Kinološkog saveza Srbije i dodaje: „Nisam siguran da u Srbiji ima oko dva miliona pasa, čini mi se da je to previše. Nama je prošle godine, recimo, prijavljeno oko 40.000 štenadi. Najviše pasa bilo je za vreme korone, ali ove godine ne očekujem da ćemo imati ni 30.000 štenaca“. „U poslednje dve godine intenzivno se govori o napadima, kaže, kao da su psi jedine životinje koje napadaju. – Godišnje imamo oko 120 izložbi, gde bude od 200 do 1.200 ljubimaca, ali nikada se nije dogodilo da pas ujede nekog. Mi smo za vlasničke pse doneli pravilnik da svaka jedinka mora da prođe ispit socijalizacije koji prate naše sudije. Posle tog ispita u trajanju od petnaestak dana više nemate problema sa njima. Prolaze ga psi od šest meseci do godinu dana – ističe Dagistani. Najveći problem je, kada se nešto desi, a najviše se dešava na ulici, što se sve prebacuje na rasne pse. A oni nisu, napominje, najveći „krivci”. Jer v eliki broj lutalica nije sterilisan, niti je primio vakcinu, niti je mikročipovan. – Kada nadležne ekipe uhvate lutalice sterilišu ih ili kastriraju i vrate ih na ulicu. Ali nisu sve lutalice sterilisane. One se razmnožavaju i utiču na brojnost. Zato smatram da je jedino rešenje otvoriti azile i tu ih zbrinuti kao što se to radi u drugim zemljama. Većih problema sa lutalicama ne vidim u Beogradu, ali ga u manjim mestima ima. Psi u čoporima nisu normalna pojava. Meni je žao tih pasa, ali bi obaveza onih koji ih hvataju bila da ih sklone u azil, hrane ih i brinu o njima. Jer, psi lutalice uglavnom napadaju zbog nedostatka hrane – rekao je on.
– Sećam se da su šezdesetih godina postojali punktovi za vakcinaciju pasa. Svaki vlasnik bio je obavezan da vakciniše psa plus da uplati određen iznos kao porez. Ako treba da se plati porez za psa, ja sam za to. Neka bude 1.000, 2.000, 3.000 dinara. Pomnožite to sa brojem vlasnika, pa neka ih je 400.000 – vidite kolika je to suma novca. Porez je nešto što mnoge evropske zemlje imaju, bez obzira na to o kojoj je rasi i veličini psa reč – ističe on. Na opasku da bi porez mogao da dovede do toga da veliki broj vlasnika pasa, zbog dodatnog nameta, izbaci ljubimce na ulice, Dagistani kaže da bi se to lako moglo rešiti. – Psi su čipovani, znalo bi se ko je vlasnik. On bi morao da plati kaznu, a od svog tog novca mogli bi da se finansiraju azili za pse. Trebalo bi pojačati rad komunalnih službi koji bi kontrolisali vlasnike pasa koji svoje ljubimce slobodno šetaju. U SAD postoji nešto kao policija koja kontroliše uslove u kojima žive životinje, ali to mnogo košta i nisam siguran da to može kod nas da se finansira. Interesuje me zašto komunalni policajci ne kažnjavaju vlasnike koji bez zaštitne korpe i povoca šetaju ljubimce?! Potpuno sam za to da se takvi vlasnici kažnjavaju. Potrebno je primeniti zakon. Treba pooštriti kazne, kako novčane, tako i zatvorske, jer su očigledno slabe – ističe Dagistani.
