Srpska šljivovica se našla na listi UNESCO (Uneskove) nematerijalne baštine, što stručnjaci smatraju za odličnu vest. Ipak, potrebno je da se ona bolje brendira, kao i da se uvede red u njenu proizvodnju.
„Stavljanje srpske šljivovice na Uneskovu listu nematerijalne baštine je velika vest za našu zemlju. Nije bilo nimalo lako dospeti na tu listu, na kojoj je srpska šljivovica trenutno jedino jako alkoholno piće“, kaže za Biznis i finansije profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Ninoslav Nikićević, najveći domaći stručnjak za rakiju. Međutim, dodaje da nam pomenuto priznanje neće mnogo značiti ako ne zaštitimo i tehnološki postupak proizvodnje rakije i geografsko poreklo šljivovice.
Srbija se s razlogom nalazi među prvih pet proizvođača šljiva u svetu, jer je ovdašnja klima i sorte šljive koje se u njoj gaje daju proizvod izvrsnog kvaliteta i arome. Pravilnom preradom takvih šljiva dobija se rakija koja može da parira najpoznatijim jakim alkoholnim pićima na svetu. Jedan korak u tom smeru je već načinjen upisivanjem na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Uvođenjem reda u ovu oblast, šljivovicom ne bi više mogla da se nazivaju pića pomešana sa drugim destilatima. Tako bi proizvođači bili primorani da rakiju proizvode samo od voća čije ime ona nosi, a kupci bi bili sigurni šta kupuju, što bi se odrazilo i na prodaju našeg nacionalnog pića.
„Izvoz voćnih rakija je samo u prvih devet meseci prošle godine dostigao vrednost od deset miliona evra. Ubeđen sam da bi mogao biti mnogo veći kada bismo zaštitili ceo postupak njene proizvodnje, počev od branja šljiva, preko fermentacije, destilacije, pa sve do sazrevanja rakije“, kaže Nikićević. Prema njegovim rečima, to nije samo spisak lepih želja, jer u inostranstvu postoji veliko interesovanje za kvalitetnu rakiju od šljive. To interesovanje nije novijeg datuma jer je rakija kroz istoriju zauzimala značajno mesto u našem izvozu: Krajem 19. veka Srbija je Kaliforniji i Čikagu prodala šljive i šljivovice u vrednosti sadašnjih 37,5 miliona dolara i time otplatila celokupan devizni dug prema inostranstvu.
Nikićević napominje da se rakija od šljive ne proizvodi samo na Balkanu, već i u Češkoj, Grčkoj, Italiji, Poljskoj, Slovačkoj, Ukrajini i drugim evropskim zemljama. Međutim, srpska šljivovica je nešto posebno, jer njena specifičnost leži u povoljnom podneblju za uzgoj šljiva ali i u sortama koje mi koristimo. Iste te sorte na drugim prostorima ne daju ni približno dobru aromu kao u Srbiji. „Kada se sve iskombinuje – sastav tla, klimatski uslovi, sorte šljiva, pa i vrsta hrasta od kojeg se proizvode burad za starenje i odležavanje rakije – dobija se jedinstvena šljivovica izvanrednog kvaliteta“, ocenjuje Nikićević.
Branko Popović sa Instituta za voćarstvo Čačak detaljnije pojašnjava ovu tvrdnju svog nekadašnjeg mentora. Naša zemlja je s dobrim razlogom među pet prvih proizvođača šljiva u svetu. Pre svega zato što one u Srbiji mogu da se gaje na celoj teritoriji zemlje, što znači da proizvodimo veliku količinu ovog voća – u proseku oko 500.000 tona godišnje. Drugi, ali ne manje važan razlog jeste kvalitet tih šljiva. Mi smo, prema Popovićevim rečima, uspeli da očuvamo stare sorte poput crvene ranke, koje su se koristile i za ishranu i u proizvodnji rakije, ali i da uvezemo i stvorimo nove sorte, podjednako kvalitetne. „Polovinom 19. veka krenuli smo sa uvozom požegače, izdašne sorte koja daje dobre prinose i veoma je zahvalna za proizvodnju rakije i suve šljive. Naša ekonomska moć je u tom periodu, uz svinjarstvo naravno, počivala na proizvodnji šljive“, priča Popović. Međutim, dvadesetih godina prošlog veka pojavila se zarazna bolest „šarka šljive“ koja je počela da napada požegaču, a za koju do danas nije pronađen lek. Zbog nje su šljivici sa tada najdominantnijom vrstom šljive počeli da se suše, pa je moralo da nađe novo rešenje. „Tako smo počeli da stvaramo nove sorte“, dodaje Popović. Od tada do danas, Institut za voćarstvo Čačak stvorio je 18 sorti šljive, a prva generacija su čačanska rodna, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rana i čačanski šećer. Od ovih sorti, kao izuzetno kvalitetne za proizvodnju rakije izdvojile su se čačanska rodna i čačanska lepotica.
