Vreme zalivanja, kvalitet i količina vode za navodnjavanje su ključni. U narednim minutima saznajte kako efikasno uraditi navodnjavanje.
Vreme zalivanja u bašti moguće je odrediti tzv. vizuelnom metodom. Uzme se zemlja sa 15 do 20 cm dubine i zgnječi čvrsto u ruci. Ako se ne obrazuje grudva, zemljište je veoma suvo i biljke su oštećene od suše. Ako se obrazuje grudva, ali nije čvrsta, vreme je za zalivanje, ako se obrazuje čvrsta grudva, zemljište je dovoljno vlažno. Ako se iz stisnute grudve pojave kapi vode, zemljište je suvišno vlažno i ponovno zalivanje biće potrebno nakon 7-10 dana. Temperatura vode za zalivanje treba da je najmanje 19-20°C, najviše 34-35°C, a optimalna oko 25°C. Voda mora biti takvih hemijskih osobina koje dozvoljavaju njeno korišćenje za navodnjavanje, bez većih opasnosti od zaslanjivanja.
Za navodnjavanje su najpogodniji jutamji časovi, posebno zimi, kada biljka bolje koristi vodu, a isparavanje je slabije i postepeno. Ako je kvalitet vode nepovoljan (mnogo minerala), svake 2-3 godine treba izvršiti ispiranje zemljišta ili promeniti zemljišni supstrat. Količina vode, vreme i način zalivanja zavise od vrste, sorte i načina gajenja i kao faze rasta. Razlikujemo četiri grupe povrća: povrće koje dobro usvaja vodu i intenzivno je troši (cvekla), koje dobro usvaja vodu i ekonomično je troši (lubenica, tikve, dinja, paradajz, paprika, pasulj, mrkva, peršun), povrće koje slabo usvaja vodu i neekonomično je troši (kupusnjače, plavi patlidžan, krastavac, rotkvica, salata, spanać) i vrste koje slabo usvajaju vodu, ali je ekonomično troše (cmi i beli luk). Najveće potrebe biljaka za vodom su u početnim fazama rasta (period rasada) i u fazi plodonošenja i tada vlažnost zemljišta treba da iznosi 80% PVK, a u ostalim periodima vegetacije 70% PVK. Pri tome, na primer, odrasla biljka paradajza potroši na isparavanje oko 2 litre vode, a krastavac oko 3 litre vode.
Potreba povrća za vodom zavisi ne samo od vrste već i od spoljašnjih uslova. Za gajenje povrća u zaštićenom prostoru važi osnovno pravilo da biljci stalno treba obezbedjivati dovoljno vode, i to u sloju zemljišta u kojem se razvija korenov sistem. Voda za zalivanje mora biti dobrog kvaliteta, a potrebna dnevna količina iznosi prosečno 5 l/m2 površine zaštićenog prostora. Za male objekte dovoljno je obezbediti burad ili cisterne sa kišnicom, a za veću proizvodnju neophodan je izvor kvalitetne vode. Pre korišćenja kvalitet vode treba ispitati u laboratoriji. Na osnovu analiza, kvalitet vode (prema FAO, 1985) može biti I kategorije i za nju nema ograničenja upotrebe, II kategorije najbolje je da se koristi na lakim, srednje lakim do srednje teškim zemljištima (na težim je neophodan sistem drenaže) i III kategorije koje se mogu koristiti na lakim i srednje lakim zemljištima, ali je neophodan sistem drenaže.
Za zalivanje se može koristiti atmosferska voda. Kada je krovna konstrukcija čista i oluci ispravni, kišnica (meka voda) je najkvalitetnija voda za zalivanje. Često se koristi bunarska voda koja može biti suviše hladna i tvrda (ako je bunar dubine do 25 m) ili mlaka do topla ako je bunar dubok (preko 70 m), ali može da sadrži i visoke koncentracije soli (K, Na, Mg, Ca) i tada su nepodesne za direktno korišćenje.
Vode iz vodotoka su najčešće povoljne za navodnjavanje, ali ih treba koristiti (kao i ostale) tek posle hemijske analize. U proizvodnji u plastenicima štetne su tvrde vode, odnosno vode sa većom količinom mineralnih materija (nagomilavaju se soli u zemljištu, a na listovima biljaka ostavljaju fleke od soli). Veoma tvrde vode treba omekšati pre korišćenja. To se može uraditi dodavanjem u cisternu kiselog treseta, zatim sumporne kiseline, a najbolje oksalne kiseline.
