Đubrenje vinove loze predstavlja veoma važnu i opreznu meru za realizaciju, zato što žiličast korenov sistem prodire dublje u zemlju. Najbolje je ishranu raditi na osnovu preporuke dobijene nakon agrohemijske analize zemljišta. Nasuprot tome, ako nije vršeno ispitivanje zemljišta, đubrenje raditi orijentaciono u prosečnim normama.
Korenov sistem vinove loze je veoma razvijen i aktivan od ranog proleća do kasne jeseni, što je dovoljno vremena za usvajanje svih neophodnih hranljivih elemenata. U zavisnosti od tipa zemljišta i klimatskih uslova, kao i od tipa, starosti i planirane godišnje proizvodnje vinograda, moguće je izračunati biljne potrebe za određenim hranljivim elementima. Osnovno đubrenje ima za cilj ispunjavanje povećanih potreba za hranljivim materijama, kako u ranim fazama naglog porasta lastara i formiranja cvetova, tako i u kasnijim fazama za vreme brzog porasta i sazrevanja bobica. Kvalitet i odnos hranljivih materija koje se unose osnovnim đubrenjem zavise od tipa zemljišta i njegovih karakteristika, kao i od starosti i namene vinograda.
Vreme primene osnovnih hraniva zavisi pored tipa i karakteristika zemljišta i od vremenskih uslova. Na teškim, glinovitim zemljištima u područjima sa niskom vlagom sporo pokretne elemente treba integrisati početkom zime, kako bi bili izloženi zimskim padavinama koje podstiču njihovo kretanje kroz zemljište, dok azot treba primeniti krajem zime ili početkom proleća da bi se izbeglo ispiranje i da bi se biljke obezbedile ovim neophodnim elementima za vreme perioda naglog porasta lastara. Na lakim peskovitim tipovima zemljišta, preporučuje se upotreba specijalnih kompleksnih đubriva koja snabdevaju vinograd sa azotom, fosforom, kalijumom, magnezijumom, sumporom i značajnim količinama bora i cinka, koji su neophodni za neometani razvoj.
Važno mesto u đubrenju vinograda zauzima stajsko đubrivo, jer sadrži skoro sve hranljive sastojke potrebne vinovoj lozi. Kada se stajsko đubrivo unese u zemljište ono se raspada, a kao krajnji proizvod raspadanja nastaju mineralne materije, pri čemu kao međuproizvod nastaje humus koji povoljno utiče na rastresitost zemljišta, toplotu i rad mikroorganizama, koji pomažu pretvaranje hranljivih materija iz nepristupačnih u pristupačne. Đubrenje stajnjakom se obavlja u optimalnim količinama svake 3-5 godine, pri jesenjem oranju, gde se ono zemljom zatrpa. Poželjno je ovo đubrenje raditi u iskopane kanale između redova, a ako su nagibi kanale ne kopati u tom pravcu već poprečno, kako voda nebi spirala đubrivo.
Vinova loza je veliki potrošač kalijuma koji pozitivno utiče na sakupljanje šećera u bobicama grožđa, povećanje otpornosti na sušu, gljivične infekcije, mehanički pritisak i zimske promrzline. Fosfor je važan u početnim fazama rasta i razvoja jer podstiče razvoj korena, jačajući tako koren i čitav čokot, što se odražava na kondiciju i veću otpornost na visoke i niske temperature. Dobra ishrana fosforom utiče i na formiranje cvasti, na ranije zrenje grožđa i na potpunije dozrevanje grozdova. Za osnovno đubrenje primeniti NPK sa manjim procentom azota, a naglašenim fosforom i kalijumom, npr. 7:20:30 ili 7:14:21 ili sl. formulacije. Za srednje dobar prinos grožđa treba uneti u zemljište 100-120 kg/ha azota , 50-100 kg/ha fosfora i 85-170 kg/ha kalijuma.
Ukoliko se osnovno đubrenje ne obavi u jesen treba ga obaviti što ranije zimi.
