Pre petnaestak godina u Srbiji je bilo ribnjaka na oko 12.500 hektara. Danas ova proizvodnja zauzima oko pet i po hiljada hektara, a količina ribe koja se proizvede u našoj zemlji drastično je opala.

Poslednjih godina proizvođači ribe u Srbiji upozoravaju na izuzetno težak položaj u kojem su se našli. Velike glavobolje proizvođačima ribe zadaju ribokradice, ali i troškovi za vodu. Uz to, podsticaji za ribarstvo su daleko iza onih koje imaju naši konkurenti u okruženju. Potrošnja ribe, takođe, opada, a najviša je upravo u vreme posta, pogotovo za Svetog Nikolu i Badnji dan.

„Proizvodnja na Ribnjaku ‘Sutjeska’ se poslednjih desetak godina ustalila na nekih 1.000 tona različitih šaranskih vrsta riba, kao i različitih uzrasnih kategorija. Pre tog perioda proizvodnja je varirala i bila na dosta nižem nivou”, kaže Vidak Milošević, direktor tog ribnjaka. „Čak 90 odsto proizvodnje plasiramo na domaćem tržištu, a deo ribe izvozimo u Bosnu i Hercegovinu i Severnu Makedoniju. Vrata Evropske unije su nam ‘zatvorena’ jer svi viškovi sa tih tržišta završavaju kod nas. Naime, države, u tom slučaju izvoznice, imaju stimulativne mere za izvoz ribe i mi kao proizvođači smo vrlo često u svojoj državi nekonkurentni inostranom proizvodu, za koji čvrsto tvrdim da ne može da parira srpskom šaranu po kvalitetu”, navodi Milošević. Skromni iznos prelevmana je, kaže, jedina zaštitna mera države prema domaćem šaranu. Uz to, pitanje je dana kada će biti ukinut. Prema njegovim rečima, stanje u ribarstvu Srbije je poražavajuće. „‘Stimulativne’ mere u iznosu od 10 dinara za kilogram prodate ribe su premale. Samim tim nam ne daju prostora da ‘igramo’ sa nižom cenom na tržištu. Da ne pominjem da nisu isplaćene za prethodne dve godine. I na to bih dodao da nam bar 30 odsto iznosa koji tražimo bude obustavljen, jer pojedini kupci nisu upisani u privredni registar, a mnogi od njih su davno podneli zahtev za to”, objašnjava Milošević.

Šaran se, dodaje, u Srbiji smatra skupim. „To se može reći ako se poredi sa oslićem, vijetnamskim somom i sličnim vrstama ribe koje mu zbog niže cene preotimaju tržište. Poređenje našeg svežeg šarana sa pomenutim vrstama, bila bi uvreda. Ali, nažalost, u većini slučajeva, cena diktira tražnju”, kaže. Šaran se proizvodi od larve do konzuma dve ili tri godine, u zavisnosti od sistema proizvodnje, a troškovi su svake godine izuzetno visoki. „Tu su obaveze prema Pokrajinskom sekretarijatu i Vodama Vojvodine, koje su daleko iznad svih u regionu. Po dva osnova mi godišnje za to izdvajamo više od 12 miliona dinara. Imamo izuzetno velike štete od kormorana i ostalih predatora, bez ikakve naknade od strane države. U poslednje vreme sve veći problem su krađe. Ribu više ne krade sirotinja da bi preživela, to je sada ozbiljan ‘biznis’”, ističe direktor ribnjaka u Sutjesci.

Borba sa ribokradicama je, objašnjava, blizu one sa vetrenjačama. „Troškovi opreme u koju ulažemo su ogromni. Osmatračnice, termovizije, vozila, dronovi, preko 20 ljudi uključeno u čuvarsku službu… I kada lopovi budu uhvaćeni na delu, tužilaštvo zataji. Verujte, krađa ribe u Srbije je ozbiljan organizovani kriminal. Ako državni organi to ne prepoznaju, ne smeši nam se svetla budućnost”, kaže Milošević. „Što se tiče borbe sa predatorima, za velikog vranca – kormorana imamo kvote za odstrel, koje su recimo jedan odsto od broja koji se nalazi na ribnjacima, bez imalo preterivanja. Vidra je strogo zaštićena vrsta. Ne postoje nikakve naknade za štete od predatora, dok je to prisutno kod zemalja u okruženju”, zaključuje Milošević.