Za visoke prinose pšenice koji se mogu postići današnjim visokorodnim sortama i dobrom agrotehnikom, potrebno je osigurati dovoljne količine osnovnih biljnih hraniva i to azota, fosfora i kalijuma.
Pšenica se, uglavnom đubri samo sa mineralnim (veštačkim) đubrivima. Pri određivanju količine hranljivih materija za đubrenje uzima se u obzir sledeće: količina hraniva ,potrebnih da bi se ostvario prinos od 100 kg zrna i odgovarajuće količine vegetativne mase (slame), planirani prinos, plodnost zemljista, predusev i dr. Za proizvodnju 100 kg zrna i odgovarajuće količine slame pšenica usvoji: 2,0-3,4kg azota, 1,2-1,85 kg fosfora i 1,5-2,8 kg kalijuma. Predstava o potencijalnoj plodnosti zemljišta dobija se na osnovu agrohemijske analize zemljišta. U našim agroekološkim uslovima količina i odnosi hraniva kolebaju se u širokim granicama.
Ako se pšenica seje nakon kukuruza ili neke druge kulture koja ostavlja veću biljnu masu za njenu razgradnju treba primeniti određenu količinu azota koja će ubrzati i pospešiti razgradnju organske materije u zemljištu. Za razgradnju 100 kg kukuruzovine treba 0.6 kg azota. Ako to primenimo na moguću količinu od 7 do 10 t/ha kukuruzovine onda za to treba primeniti od 42 do 60 kg/ha azota. Tu kolicinu azota treba primeniti prilikom zaoravanja kukuruzovine i to kroz 100 do 150 kg/ha UREE. Ova kolicina azota se ne računa u obračun hraniva za pšenicu jer se iskoristi za razgradnju organske mase kukuruzovine, a ako se ne doda može se dogoditi da pšenica pokaže nedostatak azota, jer će azot koji je pre setve dodan za ishranu pšenice biti iskorišćen za razgradnju kukuruzovine.
Prilikom obavljanja osnovne obrade za pšenicu neophodno je obaviti i osnovno đubrenje mineralnim đubrivima. Dodavanjem đubriva na dubinu oranja, a to je oko 30 cm, osiguravaju se pšenici dostupna biljna hraniva na dubini na kojoj se razvija najveća masa korena. Fosfor i kalijum nisu lako pokretljivi u zemljištu, pa ako se dodaju pliće, kao što je to kod tanjiranja, na toj dubini uglavnom i ostaju. U đubrenju pšenice treba primeniti: 140 do 200 kg/ha azota, 70 do 130 kg/ha fosfora i 80 do 140 kg/ha kalijuma. Ovim količinama se osigurava dobar prinos pšenice, a zemljište se ne osiromašuje već se osigurava njegova buduća plodnost. Celokupna količina fosfornih i kalijumovih i oko jedne polovine azotnih đubriva, upotrebi se pod osnovnu obradu. Ostatak azota služi za prihranjivanje.
Pšenica se prihranjuje prvi put krajem februara, početkom marta. Drugi put pred vlatanje. Ako je u prihranjivanju potrebno uneti više od 100 kg čistog azota, tada se ta količina deli u dva dela: 70% prvi put, a 30% drugi put. Ukoliko u toku vegetacije dodje do sušnog perioda, kada biljka ne može da iskoristi vlagu, koristiti metodu folijarne prihrane. Ona može da se izvede samostalno i to u više navrata ili u kombinaciji sa zaštitom od korova i insekata. Obično se koriste vodotopiva djubriva do 5 kg/ha sa 200-400 Lit./ha vode. U nekim slučajevima pšenica se prihranjuje azotom i u klasanju, jer to utiče na kvalitet (povećanje količine proteina u zrnu), a u vrlo maloj meri i na prinos. Ono je opravdano samo ako postoje uslovi za delovanje azota u to vreme (vlažno zemljište) i ako se pšenica otkupljuje po kvalitetu.
