Kakva je situacija i budućnost za sorte krompira, razlike između crvenog i belog krompira, kao i industrijske i baštenske proizvodnje pitanja su koja su od značaja za poljoprivredu i pre svega povrtarstvo, ali i kompletnu prehrambenu industriju.
Glavna razlika između industrijske i baštenske proizvodnje je u površinama, u načinu kako se pristupa toj proizvodnji, u intenzitetu primene hemijskih preparata. Baštenska proizvodnja se svodi na potrebe za sopstveno domaćinstvo. Može da se radi pored proizvodnje, u zemljištu, u slami, u raznim supstratima, u raznim posudama. Često može da se potpuno izbegne upotreba hemijskih preparata za zaštitu od bolesti od štetočina, primenjuju se neke alternativne metode skupljanje zlatice, recimo i ručno.
Cilj ove proizvodnje jeste da svako domaćinstvo ima neku svoju ličnu prehrambenu sigurnost, da proizvede za svoje potrebe, da zna šta je primenio, da bude siguran da nema ostataka pesticida i da u pravo vreme ima neki proizvod koji može da konzumira, da ne mora da ide na pijacu i u supermarket. Hektar proizvodnje krompira ima nivo ulaganja i do desetak hiljada eura. Velika stavka je tu seme koje učestvuje sa nekih 30, 40 odsto. Ostalo su drugi troškovi. Baštenska proizvodnja, samim tim što je na maloj površini ne zahteva mašinsku obradu, često ne zahteva toliko primene đubriva industrijski, koriste se organska đubriva, nema hemije, koristi se sopstveni rad. Može da bude značajno manja stavka kada bi se to uporedilo sa ekvivalentnim jedinicama površine. Razlika između industrijskog i baštenskog krompira može biti velika. Jedan od glavnih faktora jesu sorte krompira koje se gaje. Ono što danas karakteriše savremenu tu masovnu proizvodnju je novi sortiment koji se jako često menja. Svake godine se uvode 3-4 nove sorte. Neke su se odmaćile, dugo traju, ali uglavnom proizvođači vole da uzmu sorte koje postižu visoke prinose 60, 70, pa i 80 tona. Često te sorte nemaju zadovoljavajući kvalitet, pre svega upotrebni. Podneblje igra veliku ulogu. Krompir je biljka koja voli prohladno podneblje i on najbolje uspeva u brdsko-planinskim reonim. Ali se, nažalost, ta danas proizvodnja preselila u ravnicu, upravo zbog ekonomskih efekata. Na planinama više nemamo aktivno radno stanovništvo, nemamo velike površine, nemamo uslove za navodnjavanje i ta proizvodnja se preselila u ravnicu gde je ona podložna stresu, visokim letnjim temperaturama. Dobija se kvalitet koji baš nije kao taj planinski. I naravno, sve je to vezano za te uslove proizvodnje i primenu svih agrotehničkih mera koje prate tu proizvodnju.
