Sa dolaskom domaćeg povrća i voća na tržište, cene hrane trebalo bi da padaju. Cene u maloprodaji nemaju samo veliki uticaj na inflaciju, već i na standard građana koji najviše novca troše upravo na hranu. Kako se od njive do trpeze gradi cena i možemo li uskoro očekivati pojeftinjenja?
Društvo agrarnih ekonomista Srbije sa Institutom za poljoprivredni razvoj zemalja u tranziciji iz Haleja u Nemačkoj završili su istraživanje o kretanju cena hrane u Srbiji u protekle tri godine. Rezultati su pokazali da je krompir u maloprodaji poskupeo u proseku 90 odsto, isto toliko i šargarepa. Cena jabuke i rozbratne skočila je za više od 50 odsto, a nešto malo manje je poskupela suva slanina. Apsolutnim rekorderima poskupljenja označili su svinjsku mast sa povećanjem cene od preko 160 odsto. Najvećeg krivca za nerealna poskupljenja hrane istraživači vide u trgovačkim maržama, za koje kažu da su daleko više od evropskih. Dugoročno rešenje između ostalog vide i u uvođenju institucije ombudsmana za hranu, koji bi radio na fer odnosu proizvođača, prerađivača i trgovaca hranom. Ali i u ulaganju u domaću prehrambenu industriju, u aktivaciji robnih rezervi kao i uvođenju visoke transparentnosti u pogledu cena. Samo jedan, domaći lanac maloprodaje ima maržu približnu onoj u EU, ostali nisu fer.
Na pitanje da li možemo da očekujemo manje cene hrane budući da stiže sezona domaćeg voća i povrća, profesorka Tatjana Brankov predsednica Društva agrarnih ekonomista Srbije kaže da nije preterani optimista. Dodaje da u sezoni dospevanja domaćih plodova možemo da očekujemo pad cena, ali da je to kratkoročno. Ne veruje da će taj trend imati posebne efekte na sektor prerade. Kaže da raspodela profita između poljoprivrednika, prerade i trgovca nije pravedna i da do snižavanja cena hrane u Srbiji može da se dođe putem snižavanja trgovačkih marži. „Marže su i veće, zbog toga što mi ne znamo koliko se nepoštene prakse trgovaca dodatno ugrađuju u troškove proizvođača. Ako gledamo bruto maržu, ona se u Srbiji kreće za važnije supermarkete od 21 do 31 odsto, dok je mark-ap (marža koja pokazuje koliko je proizvod ‘nadograđen’ iznad njegovog originalnog troška) čak 44 odsto“, kaže profesorka Brankov i podvlači da samo lanac domaćih supermarketa ima za jedan odsto nižu maržu nego što je prosek Evropske unije, a za koji kaže da iznosi 22,5 odsto. Čak i diskaunteri koji su se pojavili u Srbiji, za koje se očekivalo da utiču na spuštanje cena, nisu dovoljno efikasni. I oni imaju veću maržu nego što ima domaći lanac. Isti lanac koji posluje i u zemljama Evropske unije i u Srbiji, ovde maržira recimo devet odsto više nego u EU. Znači, to generalno nije fer, zaključuje Brankov.
Na pitanje da li potrošači i njihova udruženja mogu da urade nešto u vezi sa nerealno visokim cenama, odgovara da bi ona trebalo da budu nezavisna i efikasna. „Komisija za zaštitu konkurencije takođe treba da radi efikasno svoj posao, a mi moramo da budemo informisani. Znači, nije mi logično da postoje tako velike razlike u maržama. Da je ta razlika u maržama jedan do dva odsto, to bih mogla da razumem. A to je prisutno i u mesnoj industriji. Jedna kompanija ima maržu 35 odsto, druga kompanija ima maržu 20 odsto“, kaže profesorka agroekonomije. Dodaje i da je rast cena doveo do manje potrošnje. „Ako se cena suve slanine poveća za 10 odsto, njena potrošnja se smanjuje za osam odsto“, izjavila je profesorka Brankov i podvukla da će se trgovci ponašati onako kako im bude dozvoljeno.
