U praksi sudova nisu retki parnični postupci, pokrenuti tužbama fizičkih ili pravnih lica, vlasnika motornih vozila, kojima traže naknadu materijalne štete, koja je nastala kao posledica udesa vozila i divljači na putu. Kao lica koja tužioci označavaju kao tužene i smatraju ih odgovornim za naknadu nastale štete su korisnici lovišta ili Republika Srbija. Jedna od dilema koja se javlja u ovim parničnim postupcima je ko je odgovoran za nastalu štetu i koje su to odrednice kojima se sud rukovodi u pogledu razjašnjenja tog pitanja.
Razgraničenje u pogledu opredeljivanja lica koje je odgovorno za nastalu štetu, nastaje definisanjem bitnih činjenica, mesta nastanka štetnog događaja i vrste divljači koja je učestvovala u udesu. U velikom broju slučajeva, do štete na putu dolazi usled iznenadne pojave srne, kao lovostajem zaštićene vrste divljači. Kod definisanja mesta nastanka štetnog događaja, opredeljujuće je, u pogledu toga da li je za nastalu štetu odgovoran korisnik lovišta ili Republika Srbija (odnosno prema kome bi tužilac trebalo da usmeri tužbu) okolnost da li se radi o auto-putu ili drugoj vrsti puta – opštinski put, državni put i sl. (Zakon o divljači i lovstvu koristi termin „javna saobraćajnica“). Najčešće, nije sporno da li je do udesa došlo na auto-putu ili putu neke druge kategorije (javnoj saobraćajnici). Dilema se, neretko, javlja kod opredeljivanja mesta nezgode u smislu pojmova koje Zakon o divljači i lovstvu koristi kao kriterijum razgraničenja. Da li je put na kome se desila nezgoda nelovna površina ili površina van lovišta. U praksi nisu retke situacije da oštećena lica, polazeći od činjenice da put ne predstavlja, faktički, površinu na kojoj se lovi, pogrešno zaključujući da se radi o površini van lovišta, smatraju da bi trebalo tužiti Republiku Srbiju.
U situaciji kada se udes dogodio na javnoj saobraćajnici (opštinski put, državni put), dakle na površini koja je Zakonom o divljači i lovstvu definisana kao nelovna površina, za naknadu štete, ukoliko je pričinjena od strane lovostajem zaštićene vrste divljači, odgovoran je korisnik lovišta – lovačko udruženje koje gazduje tim lovištem, JP „Srbijašume“. Ovo zbog toga što je pojam nelovna površina, koju čini i javna saobraćajnica, definisan u glavi V Zakona, a koja definiše pojmove „lovno područje i lovište“. To dalje upućuje na zaključak da javna saobraćajnica predstavlja površinu koja čini sastavni deo lovišta, kao jedne celine (koje čine lovne površine kao i nelovne površine, zajedno), a ne površinu van lovišta. Usled pogrešnog tumačenja ovih pojmova, nisu retke situacije u praksi da se javna saobraćajnica smatra površinom van lovišta, te oštećeno lice kao tužilac, usmeri tužbu prema Republici Srbiji, što je pogrešno. Napred navedeno se ne odnosi na situacije kada je štetu pričinila trajno zaštićena divljač, s obzirom na to da je tada, bez obzira na mesto nezgode, za štetu odgovorna Republika Srbija, ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine. U tim slučajevima jedini opredeljujući kriterijum je vrsta divljači. Isto važi i kada je štetu pričinio vuk.
Dalje, za štetu koja je posledica udesa koji se dogodio na auto-putu, u kome je učestvovala divljač, prema napred citiranim odredbama Zakona, tužbu bi trebalo usmeriti na Republiku Srbiju, ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine, kao odgovorno lice. Ovo zbog toga što se auto-put definiše kao površina van lovišta, kao i površine užeg područja gradova u Republici Srbiji bez prigradskih naselja. Ovim tekstom se ne dira u druga pitanja koja se mogu pojaviti kao značajna u parničnim postupcima za naknadu štete, u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima.
