Šuga ovaca je vrlo zarazna bolest koja uzrokuje intenzivan svrbež, pa životinja prestaje da jede i gubi kondiciju. Ako se ne leči, životinja može na kraju da ugine zbog slabosti i gladovanja.
Šuga ovaca se prenosi kontaktom sa živim grinjama i to s ovce na ovcu, ali i vunom i krastama koje se mogu zadržati na ogradi, bodljikavoj žici, trnju i grmlju. Može se prenositi i priborom za šišanje i odećom na kojoj su zaostale kraste i vuna. Treba naglasiti da grinje svoje kretanje usmeravaju prema područjima visoke temperature, ali daleko od jačeg intenziteta svetlosti. Ovo ponašanje im verovatno pomaže da zadrže svoj položaj na životinji i pronalaze površinu kože novog domaćina.
Razdoblje inkubacije varira od nekoliko nedelja do nekoliko meseci kod prirodno zaraženih ovaca. U ranim fazama infestacije kada je prisutan mali broj grinja, ne postoje značajniji znakovi. Međutim, tokom šest do osam nedelja, ona će se umnožiti i oštećenja kože će se proširiti. Grinje probijaju epiderm kože kako bi se uglavnom hranile limfom. Pri tome nastaje manje crvenilo kože i žuto narandžasta obojenost vune u blizini kože kao i žućkaste gnojne bubuljice, a potom žućkaste kraste. Infestirano runo ćemo prepoznati po tome što je vlažno i mutno, pa će se nastale kraste moći lako odvojiti od kože. U početku se ove promene pojavljuju na području prednjeg dela leđa ramena i vrata. Kako bolest napreduje, stvaraju se oštećenja kože prekrivena krastama posebno na području bogatom runom. Na promenjenim područjima vuna se odvaja u čupercima, pa se pojavljuju i potpuno ogolela područja. U nekim slučajevima se mogu videti i grupe tamno smeđih grinja. U nekim slučajevima intenzivna iritacija dovodi do toga da ovce postanu preosetljive, karakteristično „grickaju“ kožu ili se čak valjaju po zemlji. Ubrzo se namnože i bakterije, pa nastaju opsežne upale kože. Životinje se često češkaju zadnjom nogom i trljaju o zid, ogradu ili neke predmete. Okreću glavu, povlače runo i istezanjem unazad i zabacivanjem glave pokušavaju ušima ili rogovima da dotaknu promenjena mesta. Vrlo su nemirne i pod stalnim stresom. Neke obolele ovce pokazuju i refleks „grickanja“ bez ikakve spoljašnje stimulacije, a najviše pogođene imaju ovaj refleks kad se dodirnu kraste. Pri dodiru, neke životinje naglo legnu i grizu kožu što može potrajati i do 10 minuta. Životinje tokom bolesti pokazuju i znakove malokrvnosti. Imaju manju mlečnost i rađaju mrtvorođenu ili janjad manje težine. Na bolest je posebno osetljiva jagnjad. U teškim slučajevima životinje uginu od dehidracije, sekundarne bakterijske upale pluća ili sepse.
Po sumnji, neophodno je najhitnije pozvati veterinara koji će dokazati grinju mikroskopskim pregledom opsežnih strugotina kože s krastama i runom na ivicama kožnih promena. To je vrlo važno jer slične znakove uzrokuju i pauši koje u većini slučajeva napadaju starije i iscrpljene ovce što nije slučaj kod šuge. Zbog velike opasnosti za životnu sredinu i vodene organizme od korišćenja pesticida poput organofosfornih jedinjenja danas se šuga leči endektocidima poput makrocikličnih laktona.
Šišanje može zaustaviti napredovanje šuge jer se uklanjanjem runa grinje izlažu dehidraciji, iako ne smemo zaboraviti da se one mogu proširiti i priborom za šišanje i odećom. Stroga izolacija i držanje zatvorenog stada sprečiće ulazak grinja, budući da je najveći rizik od pojave bolesti preko unete životinje. Ako to nije ostvarivo, zajednička rasplodna grla i sva nova treba zadržati u karantinu najmanje tri nedelje i redovno ih posmatrati. Na područjima zajedničke ispaše dolazi do brzog širenja bolesti, pa se zato uvek preporučuje saradnja među odgajivačima.
