Sezona branja pečuraka, kao i otkupa završena je bez veće zarade kako za berače, tako i za otkupljivače, posebno u zapadnom delu Srbije.
Manjak kišnog perioda uticao je na ovogodišnji rod pečuraka u šumama u okolini Čačka, naročito u ivanjičkom kraju, na Javoru i Goliji, pa ubrane količine vrganja i lisičarke nisu donele bogzna kakve dobiti. Jedan od čačanskih otkupljivača šumskih plodova Zoran Petrović kazao je da je na početku sezone bilo određenih količina ove dve vrste gljiva, ali što je vreme prolazilo, pečuraka je bilo sve manje, a kvalitet sve lošiji. U početku se lisičarka, recimo, otkupljivala i za 1.500 dinara, dok je pri kraju sezone cena bila 300 dinara po kilogramu – rekao je Petrović.
Nešto bolja situacija je bila u istočnoj Srbiji, mada ni tamo ne „cvetaju ruže“. Poseban vid berbe pečuraka primenjuje se kod tartufa, po kojima je naša zemlja poznata. Kilogram ovih gljiva otkupljuje se od 1.200 do 1.500 evra. Međutim, ovu cenu zna da diktira i rod tartufa u Italiji i Francuskoj, kao i sama potražnja u ovim zemljama, gde se najviše tartufi i izvoze. Tartufi se u Srbiji najviše beru na Fruškoj gori, na Kosmaju, Rudniku i Oplencu, u Deliblatskoj peščari, u Obedskoj bari, pojedinim delovima u Sremu i Mačvi. Pojedini berači su se od tartufa bukvalno obogatili, jer po sezoni mogu da zarade i po nekoliko desetina hiljada evra.
Otkupljivači ističu da su u srećna vremena od ovog posla lepo mogli da žive, jer sve što se otkupilo odmah se i prodavalo i to je išlo za izvoz. Danas, vele, nema ko pečurke da bere, jer je seosko stanovništvo, uglavnom, starijeg doba. Nekada se, dodaju, išlo u berbu organizovano, sa više ljudi, a sada se svelo na pojedince, koji u berbi pečuraka vide dodatno način zarade. Čačak je bio centar otkupa pečuraka u Srbiji, pa i šire, u ondašnjoj Jugoslaviji. To je trajalo i kasnije, kada su u gradu na Moravi radile slovenačke firme, koje su vršile otkup – objasnio je Petrović. U to doba otkupljivači su čak i plaćali dnevnice beračima, a pored toga su im plaćali i za svaki kilogram ubranih gljiva.
Milija Stanić (77) koji živi na obroncima Golije ispričao je da se od branja moglo lepo živeti. – Nas desetoro krenemo ranom zorom u šumu. Do večeri naberemo skoro pola tone pečuraka. To su, brale, bile pare. Odmah do šume su nas čekali otkupljivači, isplata na licu mesta. Slovenci su potom našu pečurku izvozili, najviše za Italiju. Danas više niko neće u šumu, ja ponekad odem, ali stisle godine, pa se teško kretati – kazao je Milija.
Podaci Privredne komore Srbije govore da se izvoz pečuraka u prethodnim godinama meri sa oko 25 miliona evra. Najveće interesovanje vlada za sušene gljive, potom smrznute, pa na kraju sveži vrganj i lisičarku. Najviše se izvozi u zemlje EU, a potom i u Rusiju.
