Andrea Đokić ima 38 godina, a već deceniju boluje od multiple skleroze, koju opisuje kao bolest sa hiljadu lica i priznaje da je dijagnoza paralisala od straha, pa zato svima koji se suoče sa njom preporučuje da odmah potraže psihološku podršku.
„Kada kažemo multipla skleroza, svi zamislimo život u invalidskim kolicima, zavisni od drugih ljudi, ali vremenom sam naučila i videla da ne mora da bude tako. Ako adekvatno i na vreme krene lečenje, bolest može da se drži pod kontrolom“, naglasila je Đokić u FoNetovom serijalu razgovora Stigma.
Multipla skleroza je posebno uzburkala javnost u Srbiji posle nedavnih informacija da je najmlađa žrvta požara u domu za stare u Brajevu, sa samo 47 godina, imala upravo tu dijagnozu. Specifičnost ove neurološke bolesti je to što je drugi ne primećuju i sve počinje bez vidljivih simptoma, opisuje Đokić i navodi da je kod nje krenulo od gubitka osećaja za toplo i hladno na levoj strani tela. „Vi ne vidite da je meni noga skroz utrnuta i da je apsolutno ne osećam, vidite da normalno hodam, a kada napravim samo korak napred imam utisak da me čitav svet gura unazad. I na to odlazi velika količina energije, kao da se borim sa nekim čudovištem“, objašnjava Đokić. Dva puta joj se deslo da je, prilikom odlaska na terapiju, morala nepropisno da se parkira, jer prosto nije imala snage da pešači do klinike. Oba puta pauk joj je odneo kola. Zato apeluje da se ublaže kriterijumi za dobijanje nalepnice za parkiranje vozila u kojima je osoba sa invaliditetom. „Kada bih ispunila sve to što je neophodno, već bih bila zrela za dom, a ne da vozim auto“, iskrena je Đokić, koja poručuje da bi pacijentima obolelim od multiple skelroze trebalo olakšati i uslove za odlazak u banju na rehabilitaciju.
Kao posebno bolne, ona izdvaja trenutke kada okolini mora da dokazuje svoju bolest, jer je niko ne primećuje. „Ljudi misle da izmišljaš, nije ti ništa, sve je to iz glave, sve si to umislila, odmori se malo, pod velikim si stresom…“, samo su neke od rečenica koje je čula. Priseća se i razgovora sa doktorkom, kada joj se požalila na simptome, strahujući da će naići na nerazumevanje, ali je doživela podršku. „Mislila sam da mi niko neće verovati i da ću završiti u ‘Lazi Lazareviću’. Imala sam problem kad savijem glavu, kao da sam ubacila ruku u struju i da mi ona trese celo telo. Doktorka mi je rekla da je to rešivo i da hodam uzdignute glave. Tek sam kasnije shvatila šta je ona htela da mi kaže“, objašnjava Đokić koliko joj je značila podrška. Priznaje da joj se, kada je prvi put čula dijagnozu, „ceo svet okrenuo naglavačke“, da je upala u depresiju i osećala se kao da je opštećena. Đokić ističe da je u takvim momentima neophodno potražiti stručnu psihološku pomoć, kao i podršku porodice i prijatelja. Dodaje da su u tu svrhu na raspolaganju i udruženja pacijenata obolelih od multiple skelroze, ali i Institut za mentalno zdravlje. „Ako sam tako istraumirana, a tek sam dobila dijagnozu, zamisli kako će mi biti kasnije, kad prođe neko vreme. Zamisli, sretnem nekog u ordinaciji ko se tek razboleo, želim da mu budem vetar u leđa, želim da budem na blagoslov, a ne na strah“, istakla je Đokić, koja radi kao frizerka. Ona smatra da su psihološki momenat i stabilnost izuzetno bitni da bi pojedinac i njegova porodica mogli da se bore sa svim nedaćama na koje će neminovno nailaziti.
