Velike nade se polažu u razvoj uzgoja leske ali veoma je važno izabrati kako započeti uzgajanje kulture leske. Program mera u redovnoj proizvodnji treba da doprinese postizanju maksimalnih prinosa dobrog kvaliteta lešnika, i to svake godine. To se postiže preko niza zahvata od kojih su najvažniji: rezidba, održavanje zemljišta, mineralna ishrana, navodnjavanje i zaštita od bolesti i štetočina.
Rezidbom leske se reguliše ravnoteža između vegetativne i generativne aktivnosti. Posle desetak godina od sadnje na stalnom mestu, lešnik postepeno počinje smanjivati vitalnost, što vrlo često dovodi do neredovne rodnosti. Reproduktivni organi nalaze se na jednogodišnjim grančicama i treba preduzeti mere orezivanja čime će se osigurati dovoljan broj i dužina letnjih izdanaka. Prema mnogim autorima najbolji se prinos postiže u slučajevima kad su grančice duže od 15 cm. Smatra se da je dobra ravnoteža ako je kod stabala starih 7 – 8 godina dužina grančica od 15 do 20 cm, odnosno kod stabala starih 15 – 20 godina – 15 cm, i kod starijih od 20 godina 10 cm. Dužina letnjeg izdanka se uzima kao kriterijum u ocenjivanju vitalnosti stabala u pojedinim periodima. Lešnik je heliofit i osvetljenje ima veliki uticaj na prinos. Najviše se cvetnih pupoljaka formira pri vrhu i po periferiji krune, a to su najbolje osvetljeni delovi. Stoga treba pravilno proređivati krunu, a naročito njen unutrašnji deo. Pravilno izvedena rezidba, a to znači dovoljno intenzivna svake godine, doprinosi kontinuiranom porastu letnjih izdanaka oko 15-20 cm, bolja je oplodnja, veći je prinos i bolji kvalitet plodova. Iz praktičnih razloga se preporučuje rezidbu izvoditi u fazi cvetanja ženskih cvetova kada se vidi šta je rodno a šta nije, pa se neće desiti da se rezidbom smanji prinos. Rezidba u cilju podmlađivanja izvodi se od 10. do 12. godine. Ovu rezidbu treba sprovoditi postepeno u toku 3-4 godine, naročito ako je reč o grmovima koji su formirani od više sadnica. Tehnika podmlađivanja se sastoji u skraćivanju grana na 50 cm od površine.
Održavanje zemljišta treba prilagoditi svakom konkretnom slučaju. Svi se načini mogu koristiti, ali se vodi računa o mehaniziovanoj berbi. Najbolje je u tom slučaju jalovi ugar ili održavanje zemljišta u stalno obrađenom stanju. Dobre strane ovog načina su te da gajene biljke nemaju apsolutno nikakvu konkurenciju i maksimalno koriste raspoložive zalihe hrane i vode. U toku proleća zasadi pod jalovim ugarom su manje osetljivi na mrazeve i to bi bile prednosti, a mana je daleko više: visoki troškovi, u kišno vreme praktično je nemoguće ući u zasade radi sprovođenja zaštite, narušava se struktura zemljišta i uništava se prekopotrebna mikroflora i fauna zemljišta koja ustvari i čini zemljište plodnim i za gajene biljke prijateljskim staništem. Pre nego se počne sa berbom, izvrši se ravnanje površine i valjanje radi lakšeg sakupljanja plodova. Primenjuju se herbicidi za suzbijanje korova u redovima. Dobar kompromis u većini slučajeva predstavlja zatravljivanje međurednog prostora dok se prostor u redu održava u stanju bez korova. Prednosti su višestruke: lako kretanje mehanizacije po voćnjaku, sprečavanje erozije zemljišta, poboljšava se penetracija vode u zemljište, čuva se zemljišna struktura, a zemljište obogaćuje organskom materijom. Na zatravljenim površinama minimalizovana je pojava korovskih biljaka.
Leska dobro reaguje na đubrenje stajnjakom. Organska đubriva u kombinaciji sa mineralnim daju dobre rezultate. Čim se oseti nedostatak vlage u zemljištu, trebalo bi primeniti navodnjavanje. Najrentabilnije je da se voćke zalivaju prve godine posle sadnje. U ostvarivanju stabilnih prinosa, voda je značajan činilac. Navodnjavanje u sušnim uslovima je redovna mera od maja do kraja avgusta.
